1.1 Ембрионални период
Рудименти амбалаже су се појавили као контејнери које су људи створили за употребу и складиштење свакодневних потрепштина. Ови контејнери, који датирају из доба палеолита, у почетку су направљени директно од природних материјала. Људи су користили шкољке, коре воћа, тиквице и друге материјале за држање и транспорт хране и воде. Међутим, ови рани облици нису у потпуности оличили концепт паковања и били су само у ембрионалној фази. На пример, зонгзи користи лишће трске за умотавање глутинозног пиринча, који служи за очување хране.
Током овог периода, амбалажа је била једноставне форме, израђена основним техникама и направљена од природних материјала. Ова карактеристика се задржала дуго времена, а неки ткани контејнери направљени од бамбуса, грана и траве су и данас у употреби. Касније, како се способност човека да искористи природу побољшала, развила се грнчарија, која је боље испуњавала функције складиштења и транспорта амбалаже. Керамика је долазила у различитим облицима, као што су боце, лонци, умиваоници, зделе и тегле. Значајан пример је мала-мала-боца са зашиљеним устима-са дуплим ушима-, изузетна неолитска грнчарија из културе Мајиаиао. Дизајниран за ношење воде, његово шиљасто дно је олакшало потонуће, мала уста спречавају изливање, а двоструке уши омогућавају лако ношење. Спољашњост је обојена црним паралелним линијама, шарама вртлога и шарама тачака, што у потпуности одражава функционалност и уметност дизајна амбалаже.
1.2 Период раста
Временом су технике ручне обраде значајно напредовале, што је довело до стварања софистициранијих вештачких материјала за паковање као што су лак, текстил и порцелан. Лак и порцелан, познати по својој високој уметничкој вредности, постали су култне кинеске рукотворине и карактеристичне методе паковања.
Појава робне берзе довела је до стварања амбалаже дизајниране посебно за промет. Најраније забележено комерцијално паковање у Кини датира из периода Зараћених држава, као што је приказано у причи „Куповина ковчега и враћање бисера“ из књижевних записа. Описани „ковчег” био је изузетно украшен дрвени пакет: „од дрвета магнолије, мирисног цимета и бибера, уметнут бисерима и жадом, украшен шарама ружа и украшен жадеитом”. Ово сликовито илуструје нагласак на луксузу и изради амбалаже током те ере.
Широка употреба производње папира у династији Хан подстакла је политички, економски и културни развој, што је довело до усвајања папира као уобичајеног материјала за паковање, постепено замењујући скупу свилу и брокат. Ово је означило почетак комерцијалног паковања у строгом смислу. До династије Нортхерн Сонг, интеграција технологије производње папира и штампања додатно је покренула еволуцију робне амбалаже. Сцене на историјским сликама приказују ужурбану комерцијалну активност, приказујући различите облике паковања. Папир и данас остаје један од најважнијих материјала за паковање.
Производња порцеланских посуда за вино почела је у династији Источни Хан. Династија Сонг доживела је врхунац у производњи керамике, са све сложенијим и разноврснијим посудама за вино од порцелана. Порцеланске посуде из династије Минг имале су карактеристичне плаве-и-беле, доуцаи и жртвене црвене глазуре, док су примери из династије Кинг укључивали емајл, обичан тробојни и линглонг порцелан, као и репликацију античких стилова. Осим вина, порцелан се широко користио за паковање производа за негу коже, мириса и козметике.
1.3 Период развоја
Индустријска револуција је трансформисала капитализам од малих радионица до великих{0}}машинских{1}}индустрија, обогаћујући разноврсност роба. Са масовном производњом и проширеним тржишним трансакцијама, паковање је постало критична карика у ланцу снабдевања. Материјали као што су стакло и метал су све више коришћени. У Европи је паковање еволуирало од фокуса на основно складиштење и транспорт до комбинације функционалности и естетике.
Већина паковања током овог периода имала је луксузне, шарене и замршене дизајне, посебно разрађене ивице украса, који одражавају наставак викторијанског стила и везе са барокном уметношћу. Овај нагласак на визуелном утицају који стимулише жељу потрошача поставио је основу за модеран дизајн амбалаже.
Од касног 19. до почетка 20. века донети су закони о жиговима да би се обезбедио кредибилитет производа. Пионирски брендови су представили појединачна паковања у кесицама са истакнутим логотипима, побољшавајући препознатљивост бренда и памћење потрошача. Ово је подстакло већу свест о бренду, а произвођачи су додавали заштитне знакове, гаранције квалитета и описе производа на паковање како би убедили потрошаче и створили трајни утисак.
Дизајнерски стилови су се померили ка натурализму, укључујући цветне мотиве, мотиве свитака и животиња, са меким облинама и живим бојама, под утицајем савремених уметничких покрета. До 1920-их појавили су се чисти, концизни дизајни са смелим геометријским шарама, напуштајући прекомерне украсе.
Превирања у ратно доба 1930-1940-их довела су до минималистичког паковања фокусираног на функционалност, са пригушеним бојама. После-ратни опоравак 1950-их донео је пораст конзумеризма, подстакнут новим материјалима као што су пластика,{5}}самолепљиве етикете и алуминијумске лименке. Успон супермаркета, заједно са ужурбаним начином живота и хлађењем, учинили су паковање примарним интерфејсом између потрошача и производа. Доминирао је интернационални стил, који карактерише једноставност, функционалност и рационалност, наглашавајући брзу препознатљивост бренда на полицама.
Током 1980-1990-их, серијска амбалажа је постала маинстреам јер су компаније настојале да промовишу линије производа. До краја 20. и раног 21. века, глобални покрет за заштиту животне средине подстакао је концепт зелене амбалаже-еко-пријатељског, рециклажног и одрживог дизајна. Ово је померило паковање ка лаганој тежини, компактности и залагању за еколошки свесну потрошњу, проширујући своју улогу изван задржавања, заштите и продаје тако да укључи одговорност за животну средину.
